znam da volite da se poredite sa superherojima a s obzirom na to u kakvom stanju je zemlja koju vodite, nije sasvim besmisleno. Nema smisla samo to što ste je vi, ovde se prisetite metonimije, tj.braće i drugara, u takvo stanje i doveli. I onda je uloga gotovo shizoidna ili vi možda uništavate da biste ponovo stvorili. Čekaćemo do proleća pa budemo videli.

Ja vas ne bi premeravao ni prema Konanu Varvarinu, mada varavarstvo u vašoj zemlji uporno nema alternativu, ni prema Betmenu, Kraljeviću Marku, Bondu Džejmsu ili Plavom zecu. Naprotiv, ja bih Vas u božanske okvire. Odmah pored Zevsa, da izvinite, jeste paganski, ali budući da vam mediji ceo današnji dan pogleduju nekakvu mečku, računam da na paganizam niste previše pravohrišćanski gadljivi.

Naime, Zevs je imao pomoćnicu, Kažu ili Famu, dakako nižeg reda u božanskom, kastinskom sistemu. Kada bi nešto trebalo objaviti svetu, današnjim jezikom rečeno dići prašinu ili napraviti pometnju u rasponu od straha ili divljenja do histerije i lomljave, lakoonoga “Divova Kaža”, u prevodu dr Miše Đurića, trčkarala je niz Olimp, hitra, agilna, brza…I, učinak je bio stopostotan. Tako su Stari Grci, kakvim ih Zevs dao, objasnili manipulaciju s vrha.

Mi, pardon Vi, danas imamo mnogo Kaža i ne samo da su lakoonoge nego su i lakozapaljive. Neke vam verno služe, neke su se otrgle kontroli i servilnost ponudile vašim suparnicima, tj.neprijateljskim snagama. Svejedno, vi ste i dalje predsednik. Ne možete dozvoliti da Kaže, požutele od trčanja po blatu i prašini, za šta su debelo plaćene, vi to bar dobro znate kada ste na liniji sa svojim nosiljama darova za “mnjenje”, određuju ko može da vam dođe u goste a ko ne.

Jedna uspešna glumica i mlada rediteljka je u intervjuu za televiziju kojoj je neka vaša mutant komisija dala nacionalnu frekvenciju, rekla da ne može da poseti glavni vam grad i dođe na premijeru svog filma, što iskreno i žarko želi, zamislite zbog čega? Tek zbog jedne uporne Kaže, koja za sebe, doduše u muškom rodu kaže da je Pobednica. Nastala kao zamena za one Kaže što su vam ubile Premijera koji vas je prepostavljam i primio u partiju i koga, tvrdite, poštujete bez ostatka. I ne samo da je nastala kao zamena, već je od tih delova sklepana. A jača nego ikad. Za dobrobit svoje ideje pretrčala bi i Maratonsko polje. Toliko je dobar kurir.

Lično, kao potpisnik ovog obraćanja, ne mogu da se izborim sa nevericom. Gledam ženu koju obožava ceo svet, ženu koja je nedavno istim povodom obišla, tvrdite, mili vam region kako govori o tome da joj je dobre namere osujetio tabloid. Predsedniče, čoveče, druže – tabloid! Pitate li se – ko onda vlada vašim narodom? Kome on veruje i kako je do toga došlo? Ne moguće je da ste sasvim nevini, nemojte da mi pominjete demokratiju, slobodu govora jer nije govor sve što ima ton, niti da mi se žalite kako zaslužujete bolji narod. A, za narod bih vam se, iskreno zabrinuo. I brinem se sve vše, čak i oko toga ko mi je komšija, ko poznanik, ko kolega…Jer da nije narod kupio, tabloid ne bi imao kome da proda. Koga da ubedi. I da pobedi na kraju. Kaža bi ostala sama i više ne bi mogla da bude Kaža nego bi otišla da radi u gvožđari, recimo.

Naprotiv. Niko se, među vama vernim Kažama, nije potrudio da objasni narodu razliku između fikcije i dokumentarizma, da podvuče činjenicu da sporni film predstavlja jednu priču koju je, nezvanično odbijena gošća, čula, da ukoliko na ikoga upiru prstom i film i autorka upiru u pravcu Međunarodne zajednice. Da li, vama poslušni, nisu imali vremena da te reči prenesu ili vi niste insistirali, ne znam.

Šta mislite o glumcima koji su do poslednjeg krvnog zrnceta Srbi, a otišli su tamo da se igraju sa nekadašnjim sunarodnicima, takođe nemam pojma. Nadam se da nisu postali legitimne mete nikad zadovoljnih, nikad dovoljno patriotski osvešćenih među tim narodom što vas stavlja na muke. Šta mislite o rečima Radeta Šerbedžije koji je, u odbranu filma i autorke, nabrajao šta je sve tokom karijere bio – od partizana preko ustaša do srpskog generala u ovom filmu, nisam vas čuo.

S druge strane znam u čemu se razlikuju uređeno, da upotrebim tu izvikanu reč, civilizovano, društvo i pleme. Za početak, kod prvih reč imaju institucije, vi se u svoje kunete, kod drugih se orgija po nepisanim zakonima. Gost može da bude odbijen i zbog toga što poglavara danas boli glava i zato što je suša i zato što bogovi i njihovi žreci nisu raspoloženi. Ne samo odbijen, gost može da bude raskomadan, pojeden, pretučen do smrti. Znam da ste i takve prilike iskusili. Žalili ste, izvinjavali ste i na tome se zadržali. Pleme ima tradicijom učvršćene parametre kada su sklonosti, pripadnosti, orijentacije gostiju u pitanju. Tako se razdvajaju poželjni od nepoželjnih, biraju za gošćenje ili markiraju za kamenovanje.

A, i kad zove u goste, pleme je poslovično opijeno. Vama su se po “dvoru” šetali batinaši čije ste, zbog takođe čistih krvnih zrnaca, greške galantno otkupljivali. Drag vam je gost i onaj što mu je u “entitetu” isti film zabranjen, ali vama je mio jer ima čudnu naviku da vas kiti ordenjem. Ne znam, kako ste se osećali u Srebrenici, pre nekoliko godina kada vam je neko iz mase dobacio – A, šta ćeš ti čoveče ovde. Čulo se u direktnom prenosu. Ne mogu samo da se setim da li je Karadžić tada već bio u Ševeningenu ili je okolo nosio visak. Za Mladića još uvek nije kucnuo pravi čas spram nature sa ovima što nikako da vas kandiduju i ocene. Bilo mi je neprijatno što ste to doživeli i bio sam ponosan što ste tamo. U ime sopstvenih krvnih zrnaca. Verovao sam da to činite kao čovek, potom kao čovek ispred jednog naroda a ne plemena. Znam da nije bilo radi imidža, i ličnog i koletivnog, o kojem toliko vodite računa. Ali, nešto vas je sprečilo da nastavite tim putem. Najbolnije je to što mislim da ste se uplašili nepopularnosti u plemenu koje je, budući da ste odustali, ostalo nepromenjeno. Stoga su njegovi pobednici i dalje neki drugi ljudi i njihovi glasnici.

Budi Kurir, budi Pobednik – poruka je tabloida koji je u maniru plemenskog haosa uspostavio svoje međe a na vašoj zemlji. Svakoga dana mi živimo njihove pobede. Sve slabiji, sve tanji, sve žući.

Ne mogu da verujem da cela nacija sluša žutu štampu – izjavila je Anđelina Džoli izražavajući zapanjenost u koju iako živim ovde bezrezervno verujem.

Predsedniče, ono dete iz vašeg podmlatka jeste pogrešilo kada je citiralo Zorana Đinđića na nekoj priredbi. Ali, život je čudo, objasnili su vam to na Mokroj Gori, a ironija pogotovo– bila je to najistinitija slika odnosa vaše stranke prema idejama i delu čoveka koji se nepopularnosti nije bojao. Probajte.Uvedite red u pleme. Budite  trenutno nepopularni. Istrpite uvrede, metafore, epiku, namerno birane fotografije na kojima niste lepo ispali. Rezultat će prevazići svaki orden koji ste dobili. Učinite svoju zemlju slobodnom i otvorenom kada ste već učinili da je sav lebac ionako samo vaš.

]]> http://nikolicmilan.wordpress.com/2012/02/15/predsdenice-jel-sav-ovaj-lebac-tvoj/feed/ 4 nikolicmilan images 1 http://nikolicmilan.wordpress.com/2012/01/28/poruka-svetog-save/ http://nikolicmilan.wordpress.com/2012/01/28/poruka-svetog-save/#comments Sat, 28 Jan 2012 12:09:00 +0000 nikolicmilan http://nikolicmilan.wordpress.com/?p=93 ]]>

Prelog za zvaničnu uniformu SPC i njene "dece"

Poruku svetog Save najtačnije je formulisao Kurir analizirajući poteze vlasti i sportske pobede koje objedinjuje terminom “ludilo”, redom:

1.Ovako BIJU Srbi na sv.Savu
2.sutra Nole RAZBIJA Nadala
3.Delfini POTAPAJU CRNOGORCE i postaju GOSPODARI EVROPE
4.Orlovi BIJU Dance

Mnogo faune, lomljave, etničkih odrednica.

Poruka se dalje može čitati: sport je u Srbiji supstitut rata, i dalje postoje oni koji nisu dobrodošli, i dalje se jasno znaju oni koji mogu biti prebijeni, zapaljeni, ubijeni…Politicari smanjenjem kazne Tatonovim ubicama u nepogrešivom tajmingu podržavaju nesalomive huligane i popove koji sada javno angažuju skinhedse kao živi štit uz malo krpene kamuflaže.

U monologe na svečanoj akademiji koju je organizovalo Ministarstvo prosvete i nauke (u krizi združeno, sećate se?) upakovane su i druge poruke. Ton proslave i njeno konačno značenje očekivano je završeno karikaturalnim razmimoilaženjem. I tu je kamuflaža bila nepotpuna, negde do ispod kolena. Kao kod Irinejevih batinaša. A patrijarh više nema razloga da bilo šta krije. Zahvaljujući svojim pajtosima iz Skupštine dobio je još jedan podjednako delotvoran opijum za narod. U vidu belog bez obzira na podlogu (šljaka, trava…)

Ministar prosvete je stigao da parafrazira onu staru “tuđu nećemo…”, ali je, sve u ime nepristajanja na duhovno samouništenje, stigao samo do “svoje ne damo”. Sve u ime identiteta doživljenog do detalja identično kao što je to nekada činio istoimeni list.

Sve je začinjeno “humanističkim i slobodarskim tradicijama ovoga naroda”, ali tu je kamuflaža bila najbednija u odnosu na dim, pepeo, srču i krv na ulicama gradova tog istog naroda. Ovih istih dana. Poruka Svetog Save, koji se simbolično i stvarno “vratio” u okrilje SPS-a, blista se i sjaji uprkos svim poderotinama lažne tolerancije u koje je uvaljana. A dan posle je sunčan i lep, kao stvoren za nastavak srpskog “ludila” čije su valunge sinoć mogli da osete i oni koji su pokušavali da “pređu” Slaviju. A nigde munje da “sine na časne verige”.Ćutaćemo i dalje, ukoliko već nismo prešli na navijanje.

I to su otprilike, glavni frontovi na kojima se vode bitke za moral. Ostalo su rovovi. Između Utiska nedelje, E novina, Peščanika, NSPM, Politike, Foruma pisca i potpisnika Memoranduma postavlja se jedno isto pitanje – Imate li bar malo morala? Unapred do Evrope, unazad do Kosovske bitke, preko Legije, Zvezdana, Anđeline i Nikolaidisa. Tamo gde svako arbitrira u skladu sa svojim interesima, sve može da se izjednači i sve je pitanje demokratije.

Ako ne najskuplja, moral je najpopularnija srpska reč ovih dana. U mnoštvu opšte poznatih varijacija među kojima je retoričko pitanje Imate li morala i dalje neprikosnoveno, Srbi jedni druge pitaju za moral. Obično se počinje pitanjem na koje se ne očekuje odgovor a završava konstatacijom – Vi ste slika moralnog rasula. To se već samim pitanjem podrazumeva, ali se ono ipak postavlja tek radi dramatike i stilskog ukrasa. Prosečan posetilac bilo kog internet portala u Srbiji a da se taj makar izdaleka bavi ovim društvom mora sam da se odluči koju stranu će da pita za moral. Ukoliko već nije.

Ako ne pita srpski PEN koji ćuti povodom smene Sretena Ugričića, to znači da neće pitati ni Udruženje književnika Srbije, ali će sasvim izvesno biti zainteresovan za moralnu krepost Foruma pisaca. No, ako konstatuje da Forum pisaca nema ni faks a kamoli moral, verovatno će sopstvenu etiku i dalje održavati na vinjakom natopljene stavove iz Francuske 7. Sad pitanje je odakle vode putevi iz Francuske 7?*

Gromada MBM - izjednačila Forum pisaca i Legiju

S druge strane, oni koji se pridružuju zahtevima Foruma pisaca da se opozove odluka o smeni upravnika jedine reformisane i restaurirane kulturne institucije u Srbiji što mora, makar udžbenički, imati veze sa moralom ma koliko se to nekome činilo kao passe, neće imati problem sa košarom punom prideva koju je za tu ekipu spremila kolumnistkinja Večernjih novosti, patriotski urban brand MBM.

Obeshrabrena moralnim rasulom, ova bivša novinarka i sadašnja multimedijalna umetnica koja se nije libila da u naponu sentimentalnosti i  ej mladosti žala, priupita Maju Gojković u svom televizijskom kuvanju čemu  je sve pametnom naučio Voja (njeno tepanje) Šešelj – poseže za definitivnim etiketama tipa bolesnici, hijene, bulumenta. Verna načelima humanizma i renesanse, članove Foruma pisaca smatra intelektualcima ali isključivo pod navodnicima, jer mimo obrazovanja fali im ono presudno – malo morala.

I Srbi iz zemlje i rasejanja, smatraju da Anđelina Džoli nema morala. Za ovakav sud bila su dovoljna dva naslova iz Kurira koji je glumicu pitao istu stvar u malo, ležernijoj formi – Kako te nije sramota?  I ta, žuta reč je teža i vrednija od reči Radeta Šerbedžije bez obzira na to što je on sa Anđelinom razgovarao o Srbima – oči u oči. Tek, samo načelna priča o jednostranom pogledu na ratna zbivanja u Bosni, diskvalifikuju i autorku i neprikazani film, ali to nije sve.

Kao i histerija oko peticije Foruma pisaca koja je takođe počela kao tabloidni spin u nešto skupljem i bolje prelomljenom Pressu, a potom se pretvorila u nešto mnogo ozbiljnije, i zavera oko “krvi i meda” daje konkretne akcije. Dok domaći autori poput Gorana Paskaljevića preporučuju glumici da gleda svoja posla, odnosno da “glumi” i ne meša se tamo gde joj nije mesto, dijaspora je agilnija. Tamo se piše neka druga peticija koja ima pretenzije da bude ozbiljno istorijsko štivo koje upućuje glumicu ne samo u bol oklevetane Srpske zajednice već i, jezdeći kroz vekove, o položaju Srbije koja je “služila kao gromobran hrišćanske Evrope” u vreme Otomanskog carstva.

Angelina Jolie - vaspitana da mrzi Srbe?

Tako je novopčna rediteljka dobila packu za nauk. Svakom snimanju mora da prethodni ozbiljno istraživanje, posebno kada je reč o egzotičnim predelima poput Balkana. Jer, tu se i dalje vode bitke započete u XIV veku i ranije. S druge strane, nejasna je još jedna stvar. Ukoliko je Anđelina suviše lepa da bi bila moralna odnosno intelektualka bez navodnika, ako je suviše zapadnjački površna da bi razumela čemer balkanske epike, zašto se njen film uopšte uzima za ozbiljno. U tom smislu meni je negde najprihvatljiviji stav Dragana Bjelogrlića koji je barem pokušao da ga odgleda. Onda je, posle pola sata, izašao iz sale, rekavši da je reč o najobičnijoj marmeladi. Kao kolega, on ima pravo na sud o umetničkom postupku koji je okarakterisao kao banalan i površan. Ali šta hoće fudbaler Pantela koji organizuje kolektivno negativno ocenjivanje filma na sajtu IMDb? U čemu je smisao te akcije zakićene uvredama na duštvenim mrežama gde je akcija i organizovana. Kako smo od Anđeline kao neprijatelja srpstva stigli do Anđeline “kučke koja ima sto polnih bolesti”?

U sveopštoj histeriji oko morala, Večernje novosti vode bitku na oba fronta. Dok Forum pisaca i Sretena Ugričića prepuštaju oštrim zubima svojih kolumnista, ozbiljnim istraživačkim radom dolaze do saznanja da je Džon Vojt, otac Anđeline Džoli, išao u školu Alojza Stepinca. Škola je izgrađena 1950.godine u Njujorku i dobila je ime po katoličkom svešteniku osuđenom za zločine nad Srbima i Jevrejima u Drugom svetskom ratu. Na taj način film koji prikazuje jednu ratnu priču koja je glumica čula i koja joj se učinila dovoljno interesantnom za rediteljski prvenac, , dobija nove dimenzije i postaje predmet teorije zavere sa ozbiljnim implikacijama. Anđelina je, dakle, školovana i obučavana da mrzi Srbe i bilo je samo pitanje trenutka kada će umetnički upakovati hejt godinama uzgajan.

Ako je bar približno tako – šta reći o srpskim glumcima koji su prihvatili uloge u ovom filmu. Da li je reč o izdajnicima ugričićevskog tipa ili još gore?

U ime morala, u čitavu priču se uključuje Željko Mitrović, a kad je o moralu i “lepoj slici o nama” reč ko će ako ne on. Osvojivši (moralne) poene kada je odbio producente Anđeline DŽoli onako kako Miru Marković koja je Srbima bez dileme želela sve najbolje, nikada nije – sada kada je film snimljen predlaže civilizacijski gest. Anđelinu treba ugostiti u Beogradu, sačekati je na aerodromu sa pogačom i solju, mirno i bez protesta, tako da se, valjda, sama zastidi onoga što je uradila i pokajnički isplače pred Pinkovim kamerama u Ami G Show. Ako ne tu, ono bar na daskama Sava centra i opet u ekskluzivnoj režiji Pinka za njihovo dobro i njihov rejting. I kada čini civilizacijske korake, Željko Mitrović ima dovoljno dobru koncentraciju da ne zabatali ćar koji ide u paketu sa njima. Moral nije precenjen, ali on donosi samo duhovno zadovoljstvo.

Njegova privatna stvar?

Takođe, ako neće moral Muhamedu, onda će…Ponekad je za duhovno, odnosno moralno zadovoljstvo neophodno i platiti. Posebno, ukoliko tragate za moralom de luxe kvaliteta, onog iz same tvronice morala poput SPC. Tako se patrijarh srpski našao na slavi porodice Karić, a verski analitičar nad analitičarima, meni omiljeni Živica Tucić, pobrinuo da nam objasni da su patrijarhova prijateljstva njegova privatna stvar. Ja ne znam da li su i koliko pripadnici najuzornije srpske dinastije platili prvom čoveku crkve da im sedne za sofru i tako verifikuje kredibilitet u verujućem narodu, tek ne videh skoro Patrijarha u nekom skromnijem i manje kontroverznom domu. Ali, ako je privatno, nek tako i ostane, mada je prisustvo tabloidnih fotoaparata i kamera na sasvim privatnom događaju pokazalo da je i ovde neko mislio na čar, kakav takav, u dinarima, poenima, simpatijama javnosti.

I to su otprilike, glavni frontovi na kojima se vode bitke za moral. Ostalo su rovovi.  Između Utiska nedelje, E novina, Peščanika, NSPM, Politike, Foruma pisca i potpisnika Memoranduma postavlja se jedno isto pitanje – Imate li bar malo morala? Unapred do Evrope, unazad do Kosovske bitke, preko Legije, Zvezdana, Anđeline i Nikolaidisa. Tamo gde svako arbitrira u skladu sa svojim interesima, sve može da se izjednači i sve je pitanje demokratije. Argumenti su na sve strane, samo ih treba prikupiti jer odavno se već ne zna šta je istorija šta paraistorija, šta istina, a šta mit, šta je nacionalni interes, a šta autodestruktivno samoobmanjivanje. U tako gustoj magli, svako može da vas pita – Kud vam se dede moral?

( *Budući da su braća složna samo do određene granice koju čini odbrana od vražijega kota i zla domaćega. Stranačke filijale su razbacane diljem kruga dvojke, ali će neki deo puta sigurno preći zajedno. Ono bar do zloglasnih stepenika Narodnog pozorišta.)

I u ovom romanu istorija je nedvosmisleno prisutna, ali se ona otkriva kroz intimno, individualno iskustvo junaka. Koliko je ta vrsta uslovljenog, posredovanog susreta određujuća za samu ličnost?

I u ovom romanu, kao i u “Žegi”, interesuje me da progovorim o poziciji urbanog individualca koji nema pojma o istoriji ali odjednom biva u najvećoj mogućoj meri upućen ne samo na nju, nego i na mitomaniju i na porodično poreklo. Što je najsloženije, dok on tek shvata da će o svemu tome morati da što pre zauzme neki stav, većina ljudi iz njegovog okruženja već baštini najplameniji mogući stav o svemu tome. Otprilike, mi smo dobri, drugi su loši. Opisana pozicija je svakako traumatična po našeg junaka. Koliko će on uspeti da ublaži tu činjenicu, zavisi isključivo od snage njegovog individualizma. Što je ona veća, manje kasnijih trauma. To je jedina etička poruka kojom se čitaoci ohrabruju, i “Majčinom rukom”, i mojim ostalim knjigama.

Koliko je dominacija ženskih figura, koje su i sam jake, u najranijem detinjstvu i mladosti odlučujuća za definisanje psihološkog profila budućeg zrelog muškarca?

Živimo bez sumnje u patrijarhalnom društvu. Međutim, u njemu je uloga žene često ključna baš zato što usled spoljne dominacije mačizma mora biti prikrivena, pa utoliko i razrađenija i sržnija. Velike su šanse da muškarac docnije prema svim ženama posredovano emituje odnos kakav je imao s majkom, kao prvim modelom žene koji je upoznao.  Otuda potiču i nepoverenje prema lepšem rodu, i sklonost ka prevari, i sklonost starijim partnerkama… ali i čiste emocije.

Odnos sina i majke. Arhetipski, zatim stalan motiv u književnosti. I, neretko analizira se dominacija majke, njen pokušaj da kontroliše, pa čak i da manipuliše. Kakav je vaš stav o odnosu emocije(ljubav) i emotivne manipulacije? Da li je teško utvrditi granicu? Ima li za manipulaciju opravdanja?

“Majčina ruka” je bildungsroman koji u odnosu na ono što se očekuje od tog žanra nešto više opisuje ulogu majke nego ulogu oca u odnosu na glavnog junaka/dete.  Zanimljivo je da iako je dobar deo kritičara otkrio vezu naslova sa radnjom, dobar deo njih ipak nije.  Zlobnik bi rekao da tu vezu možda ne mogu da dokuče oni za koje je majčina manipulativnost nešto najnormalnije, pa ništa upečatljivo u odnosu majka/ sin u romanu ne mogu da prepoznaju. Ali, to ne bih rekla i moja neznatnost, čije shvatanje odnosa emocije i emotivne manipulacije jeste krajnje naivno.  Ne samo da je po meni manipulacija u ljubavi uvek štetna, nego ona uvek znači zloupotrebu, ako ne i faktičko poništavanje ljubavi.  Kao privatno lice, uvek isključujem diplomatiju iz ljubavnih odnosa i nisam nikada imao nijednu ozbiljnu vezu sa osobom sklonom “vrućehlađenju”, možda eventualno višemesečno samozavaravanje adrenalinom.  Za manipulaciju, po meni, nema opravdanja.

Napravio bih paralelu sa Džojsovim  „Portretom umetnika u mladosti“. I tu je sazrevanje burno motivisano različitim otkrivanjima, saznanjima, iskustvima, dominantnim porodičnim figurama. Vaš junak ima 16 godina i njegovo intelektualno sazrevanje je sticajem okolnosti ubrzano. Kako se ta vrsta „starenja“ kapitalizuje kasnije u životu?

Kako u jednom trenutku pedagoški progovara majka glavnog junaka, “suština iskustva je baš u tome da ga što pre primeniš, inače postaje suvišno, čak postaje najobičniji teret”. Dodao bih da upravo u zavisnosti od mere sopstvenog individualizma, osoba uspeva da se izbori sa tim teretom i da od njega načini prednost, odnosno sve nesavlađiviji balast. Što se konkretno pomenutog šesnaestogodišnjaka tiče, kako će se prisilna starmalost usled nagle upućenosti na istoriju i istinu o porodici odraziti na njega, moći ćemo da saznamo tek kad budu gotova dva preostala toma mog petoknjižja “Etnofikcija”, koje osim “Majčine ruke” od do sada objavljenih knjiga čine i “Šnit” i “Žega”.

Koja „literarna majka“ predstavlja najvišu inspiraciju za vas: Medeja, Gertruda, Karenjina, Klitemnestra…

Iako sam i po struci i po načinu pisanja književni insajder, moram reći da ne tražim inspiraciju među književnim ženskim likovima. Naime, u tom smislu za mene je dovoljno neiscrpno vrelo književne građe u ženama koje sam upoznao. Tako je Sonja Šleser iz “Majčine ruke” suma svih onih starijih dama o kojima sam maštao kao šesnaestogodišnjak, njena sestra Herta suma takvih mojih nekadašnjih vršnjakinja, a tetka Bonja, suma patrijarhalnih vremešnih gospođa čijoj ženstvenosti sam se oduvek čudio, što činim i danas.

Za vikend su počeli nekakvi “Parovi” na onoj televiziji što ne može da odluči ni kako se zove a kamoli kakvu će programsku šemu da sklepa. Milomir Marić se oduvek ložio na rat, istorijske ličnosti i glamur, vazda romantičan i sav literaran, još u prvoj sezoni ove beskrajno dosadne sage u svilu i kadifu uveo je bračne i vanbračne parove, naravno javnosti poznate. Trebalo je navodno da uživamo u neurozama bračnih drugova, sa i bez papira, u raskošnoj mesing i kristal scenografiji. No, umesto eventualnog svingeraja, preljube i seksa, dobili smo samo svadje i histeriju (i to je nešto) kao i bespoštednu borbu za neku nagradnu crkavicu. Parovi nisu stali pred kamere da se valjuškaju po svilenim jastucima i provociraju auditorijum, u isti mah reanimirajući svoje posrnule karijere, već, pošteno i sasvim realno, da osvoje neki keš i reše glavni problem svih savremenih parova više love, više ljubavi. Kad se plate zaostali računi i seks postaje bar malo bolji.

Prilikom “ulaska” u raskošne odaje u ovoj, novoj sezoni suočili smo se sa neminovnom smrću reality  forme. U prevodu nigde zvezde ni zvezdice, čak ni wannabe zvezde ukoliko pod ovom sintagmom podrazumevamo bilo kakav talenat, predispoziciju. Šta smo, osim uvek raspoložene Svetlane Kitić, imali priliku da vidimo? Ne drugu ligu javnih ličnosti, čak ni treću. Po crvenoj prostirki iz snova šetala se posluga. Opsluživači zvezda. Njihovi pomoćnici, držači fena, kreme za čukljeve i melema za hemoroide. Njihovi PR-ovi, ispovednici, polupismeni biografi, igrači iz spotova, frizerke i maseri. Dakle, na red je došla svita iz pozadine. Savremeni, fancy kmetovi, uvek raspoloženi da se očešu o “slavu” svojih poslodavaca. Šta je tu posebno uvredljivo?

Na prvom mestu kriterijum. Nije problem u tome što je tu reč o posluzi, ali ako je frizerka slavne pevaljke toliko važna da bi nacija (avaj!) pratila njene sentimentalne zgode i nezgode, njena intimna preispitivanja, sukobe i jutarnje skidanje krmelja, onda možemo samo slutiti koliko je njena šefica po nečijim, a ja bih rekao zvaničnim, nacionalnim, aršinima – bitna. Naime, kućepaziteljke, spremačice i baštovani u belom svetu proslavljali su se tako što bi na samom kraju staža otvarali srce i dušu izdavačima popularne literature.Na taj način saznavali bismo mnogo toga nepoznatog, skrivenog, često izopačenog ili čudnog iz života slavnih ličnosti. Recimo, ispovesti Titovog kuvara ili one, Paule, kućepazitljke koja je opširno govorila o privatnom životu Sigmunda Frojda, o njegovim tajnim navikama i kontroverznom odnosu sa svastikom Minom Bernajs. Takve stvari kadkada, neovisno o “ćaru” koji autori ubiraju tom prilikom, veoma korisne za razumevanje same “odrukane” ličnosti, pod pretpostavkom da je ta ličnost bitna za čovečanstvo i dostojna svekolikog interesovanja.

Ovi naši, tek pristigli u “Parove” em što nisu imali priliku da opslužuju nekoga istinski vrednog, naprotiv, em su tu da govore u svoje ime. Oni su, ukoliko ja sve to dobro razumem, sami po sebi, dovoljno važni da nam se u punom rasponu banalnosti, praznine i gluposti – predstave i to – od sumraka do svitanja!

Logično pitanje je – šta dalje. Da li će u treću sezonu “Parova” ili nekog sličnog show programa (izem ti show!) ući kućni ljubimci zvezda. Reality je mrtav. Ovo je samo bezuspešna reanimacija umesto neophodne eutanazije. Veštačko disanje. Poslednja bočica infuzije. A o pokojniku sve najlepše. Bez sumnje,  naslediće ga neka nova, trivijalna i blasfemična forma. Prema tome: Reality je izdahnuo. Živeo Reality!

Danima merkam izveštaj Centra za proučavanje kulturnog razvitka Republike Srbije koji mi je sav u grafikonima i ilustracijama, te obilato podmazan fotografijama i analizama, sleteo na e-mail. I samo ime centra poziva na polemiku, nekako mi se čini da je predmet proučavanja ono jedino što im nedostaje. Kad  bi bar pronašli pravi antonim za razvitak, pa bio to oficijelnim stilom nazadak ili onako ljudski, ljutito – propadanje, sunovrat, strmoglavljivanje, stvari bi imale više smisla. Čak i kad su od Republike.

Ipak, pored brojnih kontradiktornosti o “kulturnim praksama” mene, vas i nas, brojni nalazi u ovom izveštaju su izuzetno zabavni. Posebno oni koji se čine kao sasvim istiniti. Još jedna potvrda one stare, da izvinite, Marksove misli da se istorija prvi put događa kao tragedija, a drugi put kao farsa. Tako 64% anketiranih zna ime pevačice Radić, ali 53% ne zna ko je Marina Abramović. Reportaža u sinoćnjem Drugom dnevniku RTS-a, bila je okidač da aktivram sve ove grafikone i sličice. Naime, ljubazna reporterka pita prolaznika, nasred Terazija, ko je Marina Abramović. Nakon što je pogodio prvu ličnost iz pitalice (pisac Danilo Kiš) osokoljen svojim znanjem, veseli građanin pomalo arogantno odgovara – Znate ne pratim to, te maneknke…Valjda ova što se udala za onog ruskog milijardera. I zaiste ne ide, posle bašte i pepela pravo na kičrozne crvene tepihe i kolosalne jahte.  Oni koje neznanje do te mere šokira  da im je nasušno zalivanje evianom i natrenom, naprosto su foliranti. Meni je u tih trideset sekundi RTS-ove reportaže bila zanimljiva ta (naša) arogancija – lakoća spremnosti na podsmeh i prezir, ili, da univerzalizujem stvar – najvernija druga gluposti.

U izveštaju Centra stoji da 58% ispitanika voli stvaralaštvo Danila Kiša što uopšte nije toliko loše posebno ukoliko se uzme u obzir da samo 8% više, čitavih 66%, obožava delo Željka Joksimovića. Meni je opet tako toplo oko srca što je u kućnoj teretani/sauni/salonu utamničena keva nacije prošla gore od pisca Ranih jada, voli je 4% manje, dakle 54% all in all. Ne mogu da prećutim niti da lažem, milo mi je i zbog Tozovca čije se pesme sviđaju ljudima više nego Joksimovićeve. Pa makar i za jedan jedini procenat.

S druge strane čudi me to što je Gaj Riči oduvao Ljiljanu Habjanović, spisateljicu-iskušenicu u stalnom dosluhu sa Tvorcem budući da o njegovim  filmovima zna  10% ispitanika, dok se Ženskim rodoslovom i Vodom iz kamena bavilo samo 8%. Logično mi je što je Ljilja pocepala Linča (5%), ali nešto ne verujem da su Dvocevke poznatije od Igre anđela. Niti da su Mocartove opere za nijansu manje poznate od drugih dela omiljene spisateljice vladike Pahomija, Aleksandre Janković i Ekstra Nene. I dok Ljilja pronađe neku novu prvu damu da joj digne rejting ili bar vatrenu opozicionarku, turbo folk duhovnika ili pobožnu pevaljku, te izdiluje neku preplatu preko Sinoda, omladine Dveri ili Grand produkcije, Koeljo je i dalje genije književnog biznisa, neumorni hvatač suza i brzog prosvetljenja, ali u našem narodu manje poznat od pisca romana “Proces”. Zbunjujuće, posebno ukoliko se uporede rezultati, 40 prema 21 za Kafku.

Među nabesmislenijim pitanjima Saveta svakako je sledeće – Veličina kućne biblioteke. Naime,preko 400 knjiga u kući ima samo 8,5%, a 27% ima bar jednu. Nisam imao priliku da pitam Savet da li se tu računaju i knjige na metar, trend koji je mutirao u jednostavan a ipak čitljiv izbor u maniru: Daj što više velikih, enicklopedije i atlase, da popunim policu a i slaže mi se uz jamboliju, odnosno kožnu prostirku u fancy/tajkunskoj varijanti. Mislim, tako su u svoje vreme Ceca i Arkan pazarili u Stubovima kulture, kod ministra, tvrde oni koji su bili blizu i oni kojima se ministar sam hvalio. I dok 38,5% ispitanika jednostavno ne kupuje knjige, pri čemu bi trebalo biti oprezan s obzirom na krhotine koje su ostale od onoga što se nekada zvalo potrošačka korpa, među vizuelnim materijalima većina preferira – ikone. Duhovnost nasuprot kulturi zaista beleži stalni progres toliko da su duhovni “vizuelni materijali” popularniji i od – porodičnih fotografija. Eto prilike da Savet promeni ime i opravda svoje postojanje. Tih neverovarnih 64,6% ikonopoklonika je taman koliko i onih koji:

1.nijednom nisu bili u biblioteci tokom protekle godine – 60,9%

2.nijednom nisu posetili pozorište – 65,0%

3.galerije i muzeje – 63,3%

4.bioskope – 65,4%

5. nisu zainteresovani za kulturne spomenike – 64%

U kontekstu ovih brojki i slova gobleni (36.5%), nekada privilegovani sinonim kiča danas se doima ako ne kao avangarda ono bar kao čist vintage. Uz presek kulturnih navika i praksi savršeno se uklapa i kulturna oprema. Naime, najzastupljeniji među aparatima “kulturne opreme”(?!) je televizor sa gotovo 100% dominacijom, ali ostaje nejasno zbog čega su LCD TV ili Plazma odvojeni u ovom istraživanju osim ukoliko se serije rekordne glednosti i reality splačinarenja tamo bolje vide i, shodno tome, doživljavaju. Ili je reč o tezi više keša – prefinjenije navike? Tek, većina ispitanih za kulturu ne može da izdvoji više od 20e mesečno, što je izuzetno važna činjenica, ali opet zbunjujuća u sudaru sa podatkom da članstvo u biblioteci ne može da košta više od 500 din tačno da ti Matija Bećković daje preporuku in vivo a gratis.

Interesantno je da više od 50% ispitanika i dalje ima kasetofon, znatno manje nego lap top, a čak 19% i dalje sluša ili bar čuva gramofon. Sad, moramo da se složimo oko ugla iz kojeg ćemo posmatrati ove cifre. Ako se odlučimo za evociranje romantike i pripišemo sve to kolekcionarskoj strasti i posebnom ukusu, biće nam drago  zbog toga što je gramofon malo, a kasetofon četiri puta više zastupljen od pomenutih LCD, plazma i drigih novotarija po našim kućama. Smart phone da i ne pominjemo. Ali ukoliko je nužda, onda se i ugao menja.

No štagod da je bitno je da šljaka. Sa antenom ili bez nje. Gledanje televizije je i dalje najomiljeniji vid jeftine zabave, u Savetu kažu – način provođenja slobodnog vremena. Ljudi radije zure u svoje poslanike, opsenare, zvezde i reality junake nego što, verovali ili ne, spavaju i odmaraju, odlaze u prirodu, šetaju i druže se, igraju fudbal i, očekivano, čitaju knjige. Ipak, neka interesovanja i dalje postoje, neka glad je i dalje prisutna bez obzira na to da li je reč o potrazi za sadržajem (igranim/informativnim/bilo kakvim) ili o čistoj otupelosti koja se izražava zurenjem. I tu se krije prilika za Savet. Osim ukoliko ne smatra da je konstatacijom propasti odigrao svoju ulogu. Nakon prezentacije građanima u maniru evo kakvi ste, bilo bi lepo da grafikone spakuje pod mišku i zakuca na vrata Republike. Znamo kako ovde prolaze različiti Saveti al’ bar neka pokušaju.

Istrpeti hoštaplersko vađenje na sveopštu krizu.

Napraviti se glup i poverovati u sva laganja pravo u oči.

Loviti mogućnosti za dodatne poslove.

Ostani dostojantven uprkos očiglednom ponižavanju.

Verovati u sopstvene vrednosti uprkos pocenjivanju.

Izbeći sve audio/vizuelne zamke predizborne kampanje.

Vešto ih izbegavati uvežbanim rukovanjem daljinskim upravljačem.

Ostati hladan na ulična presretanja.

Proći bez reakcija pored svih partijskih štandova.

Ne odalamiti stranački kadar kad pokuša da te „animira“.

Ne pljunuti na štand DSS.

Ne pokazati srednji prst DS-u.

Ne pokazati dva (simultano) sadašnjim i bivšim radikalima.

Ne opsovati Ujedinjene regione.

Zamoliti LDP da se drži na pristojnom odstojanju dok ne prođete.

Ne počešati se po genitalijama u pravcu Dveri.

Živeti bez očekivanja od drugih.

Šefova.

Političara.

Svih koji ti parazitiraju na leđima.

Prihvatiti jednosmernu odgovornost kao nus pojavu bantu kapitalizma i fake demokratije.

Odoleti čoporu.

Ostati gluv na njihove pesme i parole.

Pustiti ih da divljaju i ruše porušeno.

Pustiti ti ih da čine šta god žele sa zemljom koja je oduvek i bila samo njihova.

Pronaći mesta na kojima se osećaš komforno.

Napredovati u eksapizmu sve dok se ne pruži šansa za stvarno bekstvo.

Do tada ostati miran u svakodnevnom susretu sa orgijanjem prostačkog šljama.

Svuda – u politici, medijima, kulturi, svakodnevlju.

Odbraniti svoja zadovoljstva.

Zaraditi za njih.

Uredno plaćati račune suzbijajući osećaj gadosti tom prilikom.

Zaboraviti na neki telefon koji će urediti da neko drugi to isto državi ne plati.

Šegačiti se. Sprdati se za njihovim autoritetom,vrednostima, krupnim rečima, još krupnijim lažima i zanosom.

Pustiti da ih da veruju da su te ubedili u to da su im namere poštene, ideje velike, borba bespoštedna, sposobnosti superiorne. Ravnodušnost će ih najbrže suočiti sa njihovom stvarnom veličinom.

Ne dopustiti gluposti da te iznervira.

Bahatosti.

Neznanju.

Nadobudnoj prostoti.

Biti spontan u susretu sa iskrenom prostotom, velikodušan prema neznanju koje bi da nauči, skromnosti koja ne kokodače o sebi samoj.

Menjati knjige sa ljudima. Diskutovati o njima. Skidati filmove. Uvek imati nešto u ušima.

Čestitati godišnjice, rođendane i druge važne datume. Sačuvati osećaj za druge uprkos ličnim preokupacijama.

Ostati veran onima koji vernost zaslužuju, uspomenama, sebi.

Saslušati. Probati da razumeš. Iz kože tog koji razmevanje traži.

Obilato koristiti mogućnosti virtuelnog, u prevodu ići tamo gde sam kreiraš sadržaje nasuprot teroru onoga što je neko iskreirao za tebe.

Na taj način odbraniti dostojanstvo i sačuvati nerve.

Ne nasedati. Posebno ne tamo gde plaćaš za ljubaznost.

Dakle, odoleti dobrim namerama operatera u banci, mobilnoj telefoniji, pošti…

Voditi računa o kamatama i plaćanju na ćupriji.

Izbegavati prečice ove vrste.

Pažljivo ih analizirati. Isto važi za diktate, trendove, dopadljive povoce.

Napisano garantuje solidan imunitet na život u Srbiji tokom predstojeće godine.

Čak iako se u njenom prvom kvartalu potvrde pretpostavke o smaku sveta pre početka sledeće.

Ne doživeti to kao mogućnost za izbegnute obračune, odložene osvete, izliv akumiliranog gneva.

Premalo vremena da se svet učini boljim, previše za izjednačenje sa njegovom bedom.

Sačuvati smisao za humor i ironiju.

Prvi oslobađa i obnavlja.

Drugi  budi i podmlađuje.

]]> http://nikolicmilan.wordpress.com/2011/12/13/preziveti-2012vodic-za-prosecnog-gradanina/feed/ 9 nikolicmilan hard-boy http://nikolicmilan.wordpress.com/2011/11/15/blazgarije-nervoznog-setaca/ http://nikolicmilan.wordpress.com/2011/11/15/blazgarije-nervoznog-setaca/#comments Tue, 15 Nov 2011 15:50:26 +0000 nikolicmilan http://nikolicmilan.wordpress.com/?p=5 ]]> …izvinite, volite li pozorište?

Neverovatno je koliko puta možete čuti ovu rečenicu ukoliko se duže od pet minuta krećete centrom grada…da, mislim na takozvani strogi centar, Terazije obe strane, početak Knez Mihajlove, iz neobjašnjivih razloga svakodnevno i celodnevno Nušićeva, da li zbog broja kafea ili zbog pozicije (odličan zaklon od vetra)…i, u trenutku kada pomisliš da si svim tim ljubaznim pitanjima, a jasno je da je ta ljubaznost skupljena iz petnih žila, konačno utekao i da si prolaskom kroz vrata u zatvoren prostor, siguran…ne, ponovo čuješ isto

….oprostite molim vas, volite li pozorište?

I pre nego što zaustiš odgovor koji posetiteljka (u najvećem broju slučajeva sićušna, ponekad i krupnija ženska figura, vidno premorena životom i ogorčena na sva pozorišta ovog sveta) očekuje i zato te munjevito pretiče poDpitanjem ili nekim uvežbanim marketinškim refrenom, onako telešopovski

…popusti, čitava sezona, pretplata, informacije, odlične predstave (uverena je bez obzira na to što im ni plakat nije videla jasno na prvi pogled)…

Pa onda red skraćenica i razvedenih sintagmi: BDP,JDP, Narodno, Zvezdara, BITEF…

Na kraju, kada po onome što ste i ukoliko ste uspeli da izustite zaključi da je kapa – mrka, malo fali da vam ponudi ložu, raskoš, teatarski dabome, onako kako ga ona zamišlja…i kada već po vašem body lahguage-u (a on je u marketingu više nego važan, to podjednako dobro znaju i ovi iz McCann itd. i ovi nevoljnici koji vas proganjaju sa flajerima) postane potpuno jasno da ništa od repertoara nećete gledati, bar ne kupovinom karata na ovaj način, posetiteljka vaše firme u koju je bogznakako ušla, poteže poslednji adut iz rukava..

…da li ste možda za nešto drugo?

Logika vas navodi na to da će sada da vam ponudi bioskopske ili koncertne karte, najtoplije mesto za ulične performanse, ali, ne, ništa od toga

….raspoloženi za moderno posuđe za zdravo kuvanje? ili jeftinu kozmetiku za vašu damu?

na njen napor da održi taj poslednji osmeh i poslednju nadu u ovom izvlačenju na ovoj adresi, ćutite…

Nisam ja ovo napisao zato što me pozorište ne zanima, naprotiv, kao novinar nemam potrebe za uslugama ovih ljubaznih uličnih presretača..nemam ništa ni protiv šerpi ni protiv zdravog kuvanja, a kozmetiku najčešće i poklanjam ženama, retko koju “damu” poznajem i mislim da bi me to u ovoj, balkanskoj verziji ozbiljno zamorilo…

Jeste, presretanje po ulici je više nego iritantno, akcentiram žarišne tačke moje svakodnevne putanje: Nušićeva, izlaz iz Nušićeve prema Terazijama, podzemni prolaz Terazije prema Knez Mihajlovoj, početak te ulice, sredina te ulic, skretanje levo i kraj…do skoro je moglo da se eskivira bar jedan deo te nevucimezarukav deonice, ukoliko odmah šmugnem na Obilićev venac, ali tu je sad aktivna nova postava – promoterke…prevod/deskripcija: noge do vrata, mini suknja bez obzira na vremenske prilike, širok osmeh bez obzira na cvokot zuba, večernja šminka bez obzira na vedro nebo i ponovo – mnogo ljubaznosti bez obzira na ono dosta mi je i pozorišta i života, tj. i promocija koktela i života što ropće unutra…

Naljutim se najviše na ove sa školama jezika dovoljno ozbiljnim da na tom flajeru obećaju engleski za dvadeset dana, ma samo što ne napišu parlaćeš k’o da si rođen na Picadiliju ruku dajem do sledeće srede…dobro, to nije problem, to sa obećanjima i fantastikom, naviklo se, ali, dođe mi da ih pitam

…ljudi, dva puta dnevno mi pružate isto više od dve godine

kako me više ne prepoznajete

I da li je moguće da je menadžment te vaše super napredne škole najviše đaka smotao baš u terazijskom podzemnom prolazu i stepenicama što izvoze iz njega (kada rade) i zbunjuju građane neprednjake…(ovo je zametak mog unutrašnjeg monologa, oni me ionako belo gledaju)

Onda se zapitam – zašto bi pamtili ili što mi ne bi pružili ponovo iako su zapamtili…njihovo je da to razdele, a budući da su  profesionalci, strogi, lojalni, neumoljivi, premoreni i zombirani, tu su isključivo zbog toga da rade svoj posao (hint: pevanje na mostu bombama u inat, batinašenje, tezgarenje po mitinzima, pa i ovaj guverner kome treba sedam iljada mesečno da ne bi, kao profesionalac svoje usluge poverio nekom privatniku spremnom da ga dolično plati)

…Njima, vraćam se lecima i vindjaknama,  polet nije potreban, kao ni osmeh ni zlatan zub, ne moraju da te ubeđuju u bilo šta osim da uzmeš taj papirić makar ga posle pola metra bacio…ionako su svesni da te gore na svetlosti dana čeka nova posada…recimo, humanitarci…skupljači pomoći, obično bez ikakvih sertfikata ali više nego profesionalni u svom humanizmu, nepogrešivom mimikom i najoveštalijim frazama pucaju na emocije prolaznika…ni Prva televizija ih se ne bi postidela…verni gledaoci pomenute stanice tvrde da plaču svako veče šta god gledali, realno, igrano, dokumenarno, muzičko…koliko je tuga uzvišena, kako je bol neprocenjiv, razume se za piplmetar…

Na kraju na red dolaze prosjaci…u ovoj, ponavljam svakodevnoj podeli – čista elita, tako se doimaju…nenametljivi, brzi, ne traže više od pet sekundi pažnje, ne pokušavaju da animiraju, rasplaču, edukuju, prosvete..najpošteniji, ali nikako profesionalci, bar ne po domaćim aršinima.

Da, da mislim na “prestonicu kulture” čudno nespojivu sa temom panela Demokratskog centra koji svako veče u sitne sate, again & again,  gledam na INFO kanalu B92, gde se najviđeniji u kulturi, ali bez fola, čupaju za kosu pitajući se šta da rade…Vida Ognjenović, Dejan Mijač, Jovan Ćirilov, Branislava Anđelković, Borka Pavićević, Zoran Hamović, Vlada Bajec….dobro Gorčin (sa/bez Brene) malo odudara, ali ajde….

…a meni je realno u kulturi baš ono s počeka

nećete u pozorište, želite li nešto drugo?

nerđajući čelik na primer, savršena posuda

dovoljno jaka da izdrži silno foliranje….

i kultura, toliko prisutna da prolaznika dovoljno revoltiranog nekulturom, mora da te vuče za rukav